Sreda, Oktobar 11, 2017

Prolog

Jos jedan dan u skoli.Skoli kojoj mrzim.Mislim,ko jos voli skolu.Imala sam samo jedan dobar razlog da odem.Samo sam zelela da mu vidim lice.Svaki put kada bi se priblizio moje srce bi moglo da mi iskoci iz grudi od jakog lupanja.Imala bih osecaj da ga svi cuju kako lupa,a onda bi moje lice porumenelo i ne bih mogla da se pomerim.Ali,naravno da ne mogu samo o njemu da mislim.Roditelji koji mi svake veceri pricaju o mojoj buducnosti.Meni sve ide od ruke i cesto idem na takmicenja,pa se oni nadaju da cu jednog dana upisati matematiku,ali niko mene ne pita sta ja zelim i volim da radim.Mislim,znam da oni samo zele najbolje za mene ali ipak mislim da malo preteruju.Takodje,sviranje violine koju sviram samo zato sto me oni teraju.Naporno je balansirati skolu i muzicku skolu i jos sacuvati nesto vremena za sebe.Ja jos i putujem u skolu pa je to jos teze.2 puta nedeljno posle skole cekam cas violine i jos subotom idem na hor koji je obavezan predmet.Ponekad pomislim da bi mi bilo mnogo lakse da se nikad nisam ni rodila,ali ipak u nekim trenucima volim svoj zivot.To se i ne desava bas cesto,ali se ipak desava.

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me